Paolo Mantegazza je bio italijanski doktor, patolog, antropolog. Njegove misli su posebno uticale na omladinu. Djela koja je napisao su prevedena na brojne jezike. Uprkos tome danas su njegove knjige gotovo nepoznate. Mantegazza je bio usmjeren ka stvaranju sretnijeg čovjeka. Bavio se istraživanjem biljaka i ljudske seksualnosti. (wikipedia)
*Pismo preuzeto iz "Medicinska etika," 1992. godine, autora prof. dr Dimitrija P. Milovanovića
Sine dragi, ako toliko voliš ljudsku prirodu da bi poželeo da je proučavaš i da joj se približiš, ako se ne bojiš smrada leševa, izjava o patnji i ako se ne gadiš od rana i čireva,
Dragi sine, ako ti nije teško da nemaš nikada ni časa potpune slobode, ako te ne ljuti ljudska neblagodarnost, ako se ne groziš od bezobrazluka neznalica, ako se ne bojiš od pomisli da odgovornost za tuđe patnje svaljuješ na svoja leđa,
Sine moj, ako ti nije krivo što te zovu samo onda kad si im potreban i što te zaborave odmah iza toga usled odbojnosti koju tvoj poziv izaziva kod većine,
Ako na prvo pitanje možeš mirno da odgovoriš sa – da, a na ostala, isto tako mirno, sa – ne, onda, dobro prikupi svoju hrabrost i studiraj medicinu.
Kao i za inženjera, tako je isto i za poziv lekara potrebna neka posebna sklonost pomoću koje on može da se odupre svakoj odbojnosti i da savlada svaku prepreku. U svakom slučaju, ako se osećaš pozvanim da se baviš lekarskim pozivom, onda, pre nego se budeš konačno opredelio, nastoj da se sprijateljiš s nešto malo uspeha.
Tu dvojicu pitaj za savet! Prirodno, oni će ti izneti strahovitu sliku svoga poziva - karikaturu istine. Oduzmi od svega koliko je potrebno pa onda rasuđuj.
Tvoja mladalačka mašta i ljubav prema veštini kojoj bi želeo da se posvetiš pružiće ti sasvim drugu predstavu o tome. Uporedi obe pa ih kroz stereoskop posmatraj zajedno, u isti mah. Slika koju ćeš tada dobiti biće ona prava koja te vodi u tvom rasuđivanju i koja će te dovesti do odluke. Pa, šta će ti reći ta dva nezarobljena roba u medicini, kada ih upitaš? Reći će ti da su ono vreme i rad, koji studenta medicine dovede do doktora, najduži i najteži. A onda, kada napokon dobiješ toliko priželjkivanu diplomu i misliš da si kao mladi Eskulap stigao u mirnu luku, tek tada nailaze visoke i opasne hridi koje sa svih strana prete tvojoj maloj lađi.
Scila i Haribda mladog pomorca pojavljuje se ovde na sledeći način: ili, na selu, dobiješ odmah svoj tvrd i gorak hleb, ili - to biva mnogo teže - finiji, ali na burnom i grozničavom poprištu neke varoši.
Lekar na selu kaže da je slugin sluga i težak rob. Njegov prvi gospodar i tiranin je seoski kmet sa svima silnicima opštinskog odbora. Njegove gospodarice i tiranke su supruge kmetova i one opštinskih odbornika. Njegovi pokrovitelji apotekar i otmeniji ljudi u selu, kao i onaj poslednji seljak koji kad pretovari želudac obilnim obrokom gljiva ili krompira, ima pravo da ga i najhladnije januarske noći digne iz toplog kreveta ili da ga, avgusta meseca, u toku najveće žege, goni preko pustog polja. Taj dugi, neprekidni rad u toku dana - reći će ti - i neprijatna iznenađenja noću, počinju s prvim danom meseca januara, a prestaju uoči naredne nove godine. Najzad, obavestiće te da moraš stalno da trpiš poniženja od strane bogatih, a zlostavljanja od sirotinje, tako da posle naporne godine, ispunjene teškim radom, možeš jedva, bez dugova, da sastaviš kraj s krajem.
Varoški lekari pričaće ti, međutim, kako su u toku godinu dana svoga rada morali da pojedu ono malo nasleđa što su imali, a da ne zarade ni parče hleba za ručak. Zatim dolazi neka mala titula u bolnici, za koju se plata dobija tek onda kada se pre toga nekoliko godina radilo besplatno. Dalje, mnoge posete kod rođaka, prijatelja i poznanika plaćene su samo jednim 'hvala' i, poput pauka u svojoj mreži - dugo, nemo i nepomično čekanje u radnji apotekara da se pojavi prva mušterija. Najzad zaradiš prvi dinar od nekog sumnjivog klijenta koji te je iz velike nužde pozvao. Sluša te s nepoverenjem, pošto te je naterao da trčiš s jednog kraja varoši na drugi i da potrošiš pola svoga novca na autobus i tramvaj. Na kraju dolazi naporna staza, puna trnja, gde te malo pomalo jedna mušerija preporučuje drugoj kao pouzdanog i skromnog lekara. Vratar, kojeg si besplatno lečio od neke teške bolesti, preporučio te toplo svojoj gazdarici, a ova te najpre isproba na svom kuvaru ili pralji. A, ako ti, najzad, pođe za rukom da u nekom kraju varoši upredeš konce skromne i pouzdane prakse, onda dolazi kakav tvoj kolega koji je, sa bratskom ljubavlju bližnjega, u nekom neuspelom slučaju lečenja, obedi za neznanje ili izmisli kakvu klevetu, po kojoj ispadneš i smešan i opasan, tada gubiš plod tvojih dugogodišnjih napora. Pričaće ti, isto tako, o ponašanju jednog pijatelja koji ti se sklanja s puta čim te izdaleka vidi zato što ti je dužan za neko dugo i uspelo lečenje bolesnika u svojoj kući. Pričaće ti, dalje, o bestidnim i bezobraznim zahtevima klijenata, sudova, vlasti i uopšte, svih koji te smatraju metom, koja se sme preturati i gaziti, a da ne govorimo o stalnoj opasnosti kojoj si izložen od prilepčivih zaraznih bolesti, nemirnom životu punom briga i umora, bez spokojnih časova za spavanje i razmišljanje.
Sine moj dragi, ove slike ne pokazuju potpunu istinu, već samo jedan njen deo. Ti moraš o njima da razmišljaš i da ih staviš na vagu odmeravajući sjaj i bedu medicine. Seti se onoga što je jedan profesor Univerziteta u Paviji, praštajući se na kraju školske godine od svojih đaka, rekao: Znajte, da se i u vašem pozivu provode vrlo rđavo oni koji su u životu u poslednjim redovima. Pa ni u parteru samom - upoređujući život s pozorištem – nije baš tako sjajno! Nastojte, dakle, svim silama da kroz život dospete u lože prvoga i drugoga reda, jer se tek na tim mestima život može lakše da podnese! No, taj profesor, koji je shvatio na vreme da kroz život dospe do prvih mesta, zaista je preterao u pouci svojim đacima.
Ima mnogo seoskih lekara, a dosta i varoških, koji srećno žive iako nisu slavni ljudi. Svi ih ipak vole i poštuju. Osrednje su bogati i zadovoljni su svojim bogatstvom. Brzo zaborave neblagodarnost, dok se uvek sećaju prijateljskih priznanja. Oni teše bolesnike svojom dobrom prirodom, život ispunjavaju radom. Uvek imaju izvanredan apetit i dobro spavaju. Smeju se sitnim ljudskim slabostima, jer ih dobro poznaju. Oni vole ljude pošto u većine preovlađuje dobro nad zlim. Iznad svega imaju u sebi tvrdo uverenje da su društveno korisni, da vrše ispravno svoju dužnost i da spadaju među najbolje građane. Često leče svoje bolesnike i onda kada dobro znaju da ih ne mogu izlečiti, teše ih, bodre i ublažavaju njihove bolove. Nikada ne prelaze praga neke kolibe ili palate, a da nisu korisni. Koji, pak, drugi čovek to isto može da kaže sebi?
Ti, sine moj, ako budeš odabrao lekarski poziv, dospećeš bez sumnje, u lože prvog i drugog reda, kao što je onaj profesor savetovao svojim đacima. Onda ćeš se ne samo dobro nego i izvanredno osećati. Dobar lekar je jedan od najsrećnijih ljudi na svetu. 'On poznaje dobro i zlo', kao što kaže Gete u svom "Faustu". On poznaje zlo da bi ga suzbijao, a dobro - da bi ga svakom poklonio. Dobar lekar poznaje ljude u suštini, iznutra i spolja. To služi i njegovom i tuđem dobru. On je neprijatelj bola kojeg svuda suzbija i leči. Kako se tek oseća srećnim kad je jednu suzu utro i zamenio je osmehom. Kad stupa u kuću bolesnika, očekuju ga s nestrpljenjem, primaju s oduševljenjem i poštovanjem. Pozdravljaju ga s osmehom i blagoslovom. Onaj ko pati - njegov je prijatelj i brat. Njegova porodica je celo čovečanstvo koje pati. On je pravi i najverniji sluga Hristov. On trpi za sve koji pate. On radi, znoji se i trpi. Čak umire za sve one koji se muče i pate.
Niko nije veći od dobrog i mudrog lekara. Niko nije snažniji od njega. Niko ne može da ga zameni i niko da se sa njim izjednači. Pred njim se u bolu priklanjaju sve veličine, jer ništa ne izjednačuje ljude tako kao bol. Milionar, ministar i kralj kucaju na njegova vrata s istim nestrpljenjem i sa istim oduševljenjem kada ih bol spopadne. Drugi čovek može da da zlato, počast i uživanje, ali samo lekar može da da zdravlje koje je sto puta vrednije od zlata, počasti i ljubavi. I milionar, knez i kralj, postavši pod mukama bolova svi među sobom jednaki, dolaze ponizno kod lekara. Sa sklopljenim rukama i drhtavim glasom mole od njegove nauke da im da života, pa makar to bilo još i samo jedan dan ili jedan čas života. U takvom trenutku lekar vidi sve ljudske slabosti, svu ljudsku bedu i jad pred svojim nogama. Mora, onda, da oseti u sebi milosrđe i sažaljenje, ali, u isto vreme, i opravdan ponos, jer je on taj koji deli utehu i oseća se gospodarem nad životom i smrću. Pa, kako da u takvom trenutku ne zaboravi i oprosti sva samovlašća silnika, nepravdu neblagodarnih, zavist slabića i uopšte sve ljudske niske poroke i zablude.
Dobar i savestan lekar bere usred bolova i bolesti najlepši i najmirisniji cvet u bašti života. Nesvesno osmehivanje deteta, nežnost žene, rukovanje blagodarnosti, poštovanje naroda, a i zlato bogatih - njemu pripada. On može i sme, s punim šakama, da zagrabi iz bogataških sanduka kako bi dao i onima koji nemaju. Njegov rad je dao život i on ima pravo da oceni sam vrednost svog rada. On mora od bogatih da traži ono što je prinuđen da, u radu i novcu, da siromašnima. Da se mnogi lekari nisu spustili do bednih zavisnosti od tvrdičluka gomile, ne bi mišljenje o njihovom pozivu kod naroda tako nisko palo. Narod smatra da je bez vrednosti ono što se plaća malo ili ništa. Kada, pak, advokat i inženjer i svi ostali, veliki i mali radnici ljudskog društva, sami ocenjuju vrednost svoga rada, zašto onda samo lekar treba da je zadovljan dobrom voljom i milostinjom svih i svakoga?
Na polju osećanja nijedan drugi poziv ne pruža uzvišenija uživanja, ponosnije pobede i dubljeg zadovoljstva. Isto tako, lekaru su dodeljene i najviše radosti mišljenja. Lekar poznaje čoveka bolje no ijedan drugi poznavalac prirode. Njemu pripadaju sve koristi koje potiču iz toga. Pred njim je široko, neobrađeno polje koje on treba da obrađuje. Moći će svoje ime da zapiše i tamo gde su urezana imena besmrtnika, tako gde se ne izbriše ništa od onoga što je zapisano. Kao što je ljudski organizam najsavršenija od poznatih mašina, tako je isto i najmanje ispitan. Stotine i hiljade tajni čekaju svoga pronalazača, stotine i hiljade nepoznatih zemalja čekaju na svoga Kolumba. Koliko tek organa, čije radnje ne poznajemo, koliko tek radnji čiji mehanizam ne razumemo, koliko neizlečivih bolesti čekaju na svoga otkrivača!
Lekar može da spase život i detetu koje još nije rođeno. On je u stanju da jedno slabo i bolešljivo dete pretvori u dugovečnog čoveka. Može utopljenika da povrati u život ili da zaustavi krv što šiklja iz žila i preti da i život sobom odnese. Takođe, može savijenog da ispravi, mutavom govor da povrati, slepom da povrati svetlost dana, kao i da povrati još skupoceniju svetlost, svetlost uma, onome koji ju je izgubio. U stanju je da ropac samrtnika pretvori u blaženi osmejak srećnog čoveka. Može gnev i ljutnju da ućutka i da zadrži ruku samoubici. Može da produži život čoveka i da celom narodu povisi vek za milione časova. Malaričnu baru lekar može da pretvori u plodnu i bogatu njivu.
To, i još mnogo čega, dobrog i uzvišenog, može lekar da ostvari. Pa, zar da nije ponosan ovom svojom snagom, zar da se ne raduje što vlada tolikim silama? Ali, sine moj dragi, seti se reči onog profesora iz Pavije: ,,Kad postaneš lekar, nemoj kroz život da sediš u parteru, a još manje na galeriji!"
Comments