Zamisli ovo: godina je recimo 1550. p.n.e. Zabolio te zub, a pošto ti je istekla knjižica, odeš privatno kod šamana i on ti da savjet da žvačeš koru nekog drveta. I tako žvačeš koru i razmišljaš ko je veća budala što to radiš, ti ili šaman. Međutim, u međuvremenu skontaš da te više ne boli zub.
Naravno, ne radi se o bilo kakvom drvetu, već se radi o vrbi (salix alba), koja u sebi sadrži salicin, aktivnu supstancu koja ti je ublažila bol.
Dakle poprilično dugo znamo da u toj vrbi postoji nešto što može ublažiti bol, ali nam je trebalo dugo vremena da tačno izdvojimo tu supstancu - u 19. vijeku njemački farmaceut Johann Andreas Buchner identifikuje salicin koji ima analgetska svojstva.
Nakon toga su se hemičari igrali i napravili još moćniju stvar od salicina: acetil-salicilnu kiselinu, sa još boljim analgetskim, ali i drugim dejstvima.
Krajem 19. vijeka, acetil-salicilna kiselina se registruje kao aspirin, te počinje njegova široka upotreba koja traje i dan danas.
Interesuje te zašto smo ga baš nazvali aspirin? Prvo slovo je dobio zbog acetila, a drugi dio prema starom nazivu za biljku: Spirea ulmaria (suručica, obična končara), u kojoj se takođe nalazi salicin.
Comments