Preko trnja do zvezda- baš ovako se može opisati put psilocibina do savremene medicine.
Koja je čar u konzumiranju supstance koja stvara lažan osećaj povezanosti sa prirodom? Drevne civilizacije bi možda mogle dati odgovor na ovo pitanje.
Psilocibin je halucinogena supstanca gljiva iz roda Psylocibe (poznatije kao “magične gljive”) koju je 1958. godine identifikovao i sintetisao Albert Hofman, baš kao i LSD dve decenije ranije. S obzirom da su starije i od same ljudske civilizacije, tačan nastanak magičnih gljiva možemo samo nagađati. Najraniji dokaz o njihovoj upotrebi je mural u Severnoj Australiji na kom se mogu videti ilustracije ovih gljiva i psihodeličnih efekata prouzrokovanih njihovom upotrebom i za njega se smatra da je nastao 10 000 godina pre nove ere.
Sudeći po tvrđenju etnobotaničara Terensa Mekena, ove gljive su doprinele ubrzanju ljudske evolucije, boljoj funkciji nervnog sistema i dvostrukom povećanju ljudskog mozga. Najveću popularnost su stekle u Centralnoj Americi gde su korišćene kao sredstvo komunikacije sa bogovima, pa otuda još jedan njihov naziv “Teonanacatl”, što znači “meso bogova”.
Pored primene u verskim obredima i proročanstvima, psilocibin je još tada korišćen kao anestetik u medicini. Amerikance je bilo vrlo teško odvići od ove magične supstance, što svedoči činjenica da su uprkos zabrani Španaca koji su osvojili njihovu teritoriju, nastavili krišom da koriste psilocibin. Upotreba magičnih pečuraka je izašla iz okvira Amerike i zahvatila ceo svet, pa su tako Grkinje od njih spravljale napitke koje su konzumirale u tajnim obredima klanjanja boginji Demetri zvanim “Eleusinske misterije”, dok su Rusima pomagale da lakše podnesu ledene zimske dane (čak im i irvasi nisu odoleli).
Kao što to obično i biva, vrtoglavi uspeh nije dugotrajan, pa je psilocibin doživeo fijasko. Taman kada se činilo da su nade za njegovu upotrebu u medicini sasvim izgubljene, 1997. godine su istraživači sa Univerziteta u Cirihu otkrili da psilocibin povećava moždanu aktivnost i da ima potencijala u tretmanu pojednih psiholoških stanja i hroničnog bola.
Prošlogodišnjim istraživanjima je pokazano da psilocibin kao neselektivni agonista serotoninskih receptora (posebno 5-HT2A receptora) može značajno poboljšati prognozu velike depresije otporne na uobičajenu terapiju i da je najdelotvornija doza od 25 miligrama. Budući da se SAD može “pohvaliti” najvećim brojem zatvorenika na svetu, spoveden je tretman zatvorenika psihodeličnim supstancama, pri čemu je pokazano da doživotna upotreba psilocibina značajno poboljšava njihovo ponašanje, dok upotreba pejota posebno smanjuje želju za krađom, a meskalina želju za posedovanjem i prodajom droge.
Međutim, budući da se i kod pacijenata na terapiji psilocibinom javljaju suicidalne misli, sklonost ka samopovređivanju i mnogi drugi neželjeni efekti, potrebno je uporediti njegov učinak sa već korišćenim lekovima u tretmanu velike depresije i ispitati da li i drugi faktori tokom primene psilocibina utiču na smanjenje simptoma depresije.
Tekst je isključivo informativnog karaktera i nema za cilj promociju ili neosnovanu upotrebu psilocibina u svrhe lečenja.
Reference:
The History of Psilocybin: Magic Mushroom Use Through the Ages. Mushroom Revival.
Goodwin GM, Aaronson ST, Alvarez O, et al. Single-Dose Psilocybin for a Treatment-Resistant Episode of Major Depression. N Engl J Med. 2022;387(18):1637-1648.
Jones GM, Nock MK. Psilocybin use is associated with lowered odds of crime arrests in US adults: A replication and extension. J Psychopharmacol. 2022;36(1):66-73.
van Amsterdam J, van den Brink W. The therapeutic potential of psilocybin: a systematic review. Expert Opin Drug Saf. 2022;21(6):833-840.
Comments